Арумунски (цинцарски) је источноромански варијетет којим се говори на Балкану. Неки аутори га сматрају одвојеним језиком, а други дијалектом румунског језика. Арумунски има морфологију и синтаксу сличну модерном румунском, као и велики заједнички вокабулар наслеђен из латинског, али се развијао под утицајем грчког, албанског, македонског или бугарског, у зависности од области у којој су говорници арумунског живели. Осим у Србији, арумунски се говори и у Албанији, Бугарској, Грчкој, Северној Македонији и Румунији.
Присуство Цинцара у Србији (етноним Цинцари користи се у Србији за именовање ове етничке групе) углавном је узроковано миграцијама у 18. и раном 19. веку. Први досељеници били су билингвални у арумунском и грчком, док су се у последњем миграционом таласу, у касном 20. веку, доселили македонско-арумунски билингвални говорници.
Пописом становништва из 2011. године регистровано је 243 Цинцара у Србији. Међутим, број говорника арумунског (цинцарског) није споменут. Процене о броју говорника варирају од неколико породица до неколико стотина особа.
Чланови цинцарске заједнице расути су по Србији и ни на једном ареалу не образују компактне групе. Веће заједнице Цинцара могу се срести у Београду и Нишу и мањим градовима попут Књажевца, Панчева и Смедерева. Већина грађана Србије цинцарског порекла не говори арумунски језик, декларишу се као Срби и изградили су српски идентитет.
Арумунски није препознат као мањински језик Европском повељом о регионалним или мањинским језицима, а правни оквир не омогућава наставу арумунског у школама. Међутим, већ неко време, различита удружења и појединци организују радионице арумунског језика.
* Унесков Атлас угрожених језика света сматра арумунски ’дефинитивно угроженим’ у Србији, али подаци о броју говорника изостају. Етнолог сврстава арумунски у ’снажне’ језике у Србији, са популацијом од 13.000 говорника, док је укупан број говорника у свету 191.000. Каталог угрожених језика сврстава арумунски међу угрожене језике у Србији, сматрајући га језиком ’коме прети нестанак’.
Пројекат VLingS има за циљ да пружи поузданије податке о броју говорника арумунског језика у Србији и степену виталности овог језичког варијетета.
Банатски бугарски (палћански) представља јужнословенски варијетет којим у банатском региону у Србији, али и у Румунији, говоре Банатски Бугари (Палћани) – потомци католичких избеглица који су се на овим просторима населили у 17. и 18. веку, након што су избегли из северне Бугарске. Овај језички варијетет представља удаљени дијалекат бугарског језика, који користи латинично писмо. Прва кодификација банатског бугарског датира од 1866. године.
У Србији, Банатски Бугари живе у градовима попут Панчева, Вршца, Ковина и Зрењанина, као и у селима Бело Блато, Иваново, Јаша Томић, Конак, Скореновац и Стари Лец.
Пописом становништва из 2011. године регистровано је 1.489 Бугара у Војводини, као и 601 говорник бугарског, мада незваничне процене указују да постоји између 1.000 и 4.000 говорника банатског бугарског у Србији.
Правни оквир не омогућава наставу банатског бугарског у школама, будући да овај варијетет није званично препознат као мањински језик. Међутим, изборни предмет Бугарски језик са елементима националне културе уведен је у основној школи у Иванову. Језичке радионице намењене настави језика за децу и одрасле такође се организују већ неколико година у неким местима насељеним Банатским Бугарима.
* Према Унесковом Атласу Угрожених језика света, банатски бугарски сматра се ’дефинитивно угроженим’, са проценом да постоји око 25.000 говорника. Каталог угрожених језика не региструје банатски бугарски као угрожен у Србији.
Пројекат VLingS има за циљ да пружи поузданије податке о броју говорника банатског бугарског у Србији и степену виталности овог језичког варијетета.
Русински у Војводини представља источнословенски језик који се пише ћириличним писмом. Најсроднији је украјинском, а има и бројне елементе позајмљене из западнословенских језика. Док се слични варијетети говоре у источној Словачкој, југоисточној Пољској и Транскарпатској области западне Украјине, војвођански русински се говори у Војводини (прецизније, у Бачкој) и у Хрватској.
Чланови русинске заједнице населили су се у Војводини почев од средине 18. века. Русини данас углавном живе у насељима као што су Руски Крстур, Куцура, Нови Сад, Кула, Врбас, Ђурђево, Госпођинци, Бачка Топола, Суботица, Шид, Беркасово, Бикић До, Бачинци, Сремска Митровица. До средине 20. века заједница је била доминантно рурална, док је данас мешовита.
Према Попису становништва из 2011. године, број Русина у Србији је 14.246, док је број говорника русинског 11.340. Европска повеља о регионалним или мањинским језицима сврстава русински међу мањинске језике у Србији. Језик је кодификован 1923. године, а данас је један од шест званичних језика Аутономне покрајине Војводине. Образовање на русинском се организује у основним и средњим школама, у зависности од броја ученика који похађају часове. Редовна настава на русинском језику од првог до осмог разреда може се похађати у Руском Крстуру, Куцури и Ђурђеву. У другим местима насељеним Русинима могу се похађати факултативни часови Русинског језика са елементима националне културе.
* Према Унесковом Атласу угрожених језика света, војвођански русински се сматра ’дефинитивно угроженим’, са процењеним бројем говорника 30.000. Каталог угрожених језика не региструје русински као угрожен у Србији.
Пројекат VLingS има за циљ да пружи поузданије податке о броју говорника русинског језика у Србији (прецизније у Војводини) и степену виталности овог језика.
Ладино (јеврејско-шпански) језик је сефардских Јевреја. У питању је романски варијетет који води порекло од (класичног) шпанског. У почетку се говорио на Иберијском полуострву, пре протеривања сефардских Јевреја у 15. веку. Како су се сефардски Јевреји насељавали у Отоманском царству, северној Африци и неким земљама западне Европе, овај варијетет је био под утицајем шпанског, хебрејског, француског, италијанског, немачког, турског и других језика на Балкану. С обзиром на то да се значајно разликује од савременог шпанског, представља другу грану романских језика, упоредо са балканском романском групом источнороманских језика.
Данас је ладино језик дијаспоре, чији говорници насељавају различите државе у свету и комуницирају углавном преко интернета. Већина говорника живи у Израелу, Сједињеним Америчким Државама, Турској, Француској и Аргентини.
Прва заједница сефардских Јевреја у Београду формирана је током 1620-их година. Замена ладина српским језиком одвијала се између 1860-их и 1940-их. Упркос напорима да се замена језика успори, након Холокауста само је неколицина сефардских породица у Београду очувала језик као средство комуникације.
Не постоје званични подаци о броју сефардских Јевреја у Србији данас, а они су укључени у ширу јеврејску заједницу. Према нашим проценама, број говорника ладина у Србији је мањи од десет.
* Унесков Атлас угрожених језика света сврстава ладино у ’дефинитивно угрожене’. Етнолог не спомиње ладино у Србији. Каталог угрожених језика означава ладино као један од угрожених језика у Србији.
Пројекат VLingS има за циљ да пружи поузданије податке о броју говорника ладина у Србији и степену виталности овог језика.
Ромски је индоаријски језик којим данас у Европи, Северној и Јужној Америци и Аустралији говори барем 3–4 милиона говорника. Лингвисти разликују најмање четири велике гране ромских дијалеката: северну, централну, влашку и балканску, које се даље могу поделити на подгрупе дијалеката и варијетете.
Први подаци о ’циганским’ забављачким групама на територији данашње Србије датирају из 14. века. У 16. веку групе Рома населиле су цео регион, али се интензивније насељавање наставља у 19. веку, када су Роми из румунских кнежевина ослобођени ропства.
Према Попису становништва 2011. године, 147.604 становника се изјаснило као Роми, а 100.668 као говорници ромског језика. Попис не пружа прецизне податке о конкретним дијалектима, а у Србији се доминантно говоре варијетети који припадају двема групама дијалеката (балканској и влашкој).
Данас Роми насељавају све области Србије, урбане и руралне. Међу већим ромским насељима издвајају се она у Београду, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду. Роми су настањени и у мањим градовима попут Књажевца, Пирота, Сомбора, Ваљева, Смедерева, као и у бројим селима.
Ромски је препознат као мањински језик Европском повељом о регионалним или мањинским језицима. Национални савет ромске националне мањине Републике Србије усвојио је 2013. године резолуцију о стандардизацији ромског језика.
Факултативни предмет Ромски језик са елементима националне културе уведен је у основне школе у Војводини 1998, а у другим деловима Србије 2015. године. Ромски језик предаје се и на Високој школи струковних студија за васпитаче „Михаило Павлов“ у Вршцу.
За разлику од других мањинских језика у Србији, ромски језик је посебно стигматизован, а постоје и негативни ставови према ромском језику и његовим говорницима. Ромски језик је потпуно одсутан из језичког пејзажа Србије.
* Према Унесковом Атласу угрожених језика света, ромски се сматра ’дефинитивно угроженим’, премда није наведен број говорника ромског у Србији. Етнолог разликује четири угрожена ромска варијетета у Србији: балкански ромски, синти ромски, влашки ромски и ромско-српски. Каталог угрожених језика спомиње пет угрожених ромских варијетета у Србији: балкански ромски, балтички ромски, карпатски ромски, синти ромски и влашки ромски.
Пројекат VLingS има за циљ да пружи поузданије податке о броју говорника ромског језика у Србији и степену виталности овог језика.
Мегленорумунски је источноромански варијетет, структурно сродан арумунском, истро-румунском и румунском. Води порекло из области где река Вардар (Axios) пресеца границу Северне Македоније и Грчке, северозападно од Солуна. Мегленорумунски се посматра као одвојени романски језик, као дијалекат арумунског, као варијетет између румунског и арумунског, или као дијалекат румунског.
Присуство Мегленорумуна у Србији, превасходно у Војводини, резултат је колонизације становништва из Северне Македоније, организоване од стране југословенске Комунистичке партије након Другог светског рата. Међу колонизованим Македонцима, нашла се и мала група Мегленорумуна који су говорили ’влашки’, а који су насељени у селима Јабука, Качарево и Гудурица. Тачан број Мегленорумуна који су настањени у Војводини није познат.
Мегленорумунски се користио само у оквиру породице, а познавање језика се углавном чувало као тајна.
Пописни подаци не региструју Мегленорумуне у Србији. Данас вероватно живи свега неколико десетина Мегленорумуна у Војводини, док је број говорника мањи. Процењује се да мегленорумунским не говори више од 10 говорника и да сви говорници припадају старијој генерацији.
* Мегленорумунски се сматра ’озбиљно угроженим’ у Унесковом Атласу угрожених језика света и варијететом ’коме прети нестанак’ у Етнологу и Каталогу угрожених језика, са укупним бројем од 5.000 говорника у Грчкој и Северној Македонији. Ниједан од постојећих инвентара не спомиње да се мегленорумунски говори и у Србији.
Пројекат VLingS има за циљ да пружи поузданије податке о броју говорника мегленорумунског у Србији и степену виталности овог језичког варијетета.
Бањашки румунски је нестандардни варијетет румунског језика којим говоре Бањаши у Србији, Хрватској, Бугарској, Мађарској, Босни и Херцеговини, такође познати и као Рудари или Румунски Цигани. Порекло воде из Дунавских кнежевина Молдавије и Валакије (данашња Румунија), где су углавном били робови до половине 19. века. Након укидања ропства, али и пре тога, напустили су Румунију и раселили се по Балкану. У Србији, бањашки румунски се развијао независно од стандардног варијетета румунског језика и интензивно је (био) под утицајем српског језика.
Бањаши се нису појављивали у званичној популационој статистици Србије до пре једне деценије, када је Попис становништва из 2011. регистровао 80 Бањаша у Бачком округу. Међутим, њихов реални број, као и број говорника бањашког румунског много је већи и броји вероватно неколико десетина хиљада људи.
Бањаши не образују компактне заједнице ни у једном региону у Србији, већ настањују више од 150 урбаних и руралних насеља у централним, источним и северним деловима земље. У Војводини обично живе у румунским селима. Међу насељима са већим заједницама Бањаша издвајају се: Београд (насеља Рипањ и Маринкова бара), Вајска, Апатин, Сонта, Бродица, Буковик.
За разлику од Мађарске, где је бањашки кодификован језик, бањашки румунски у Србији одржава се искључиво као усмени језик са ограниченим доменима употребе, у оквиру породице и као тајни језик.
Након Другог светског рата иницирано је увођење стандардног румунског језика у школе које похађају Бањаши северно од Дунава; сличан покушај покренут је и 2009. године, али су факултативни часови укинути неколико година касније.
* Унесков Атлас угрожених језика света и Каталог угрожених језика не региструју бањашки румунски као угрожени варијетет нигде у Европи. Међутим, Етнолог сврстава бањашки међу дијалекте румунског језика, заједно са молдавским, мунтенским (влашким), трансилванијским и банатским. Комисија под називом “Vanishing Languages and Cultural Heritage” (VLACH) Аустријске академије наука укључила је бањашки/’рудар’ варијетет румунског међу румунске језичке варијетете који су данас врло угрожени.
Пројекат VLingS има за циљ да пружи поузданије податке о броју говорника бањашког румунског у Србији и степену виталности овог језичког варијетета.
Влашки је источноромански варијетет, недавно кодификован, који се говори у североисточној Србији. Услед дугог и интензивног контакта са српским и територијалне изолације говорника од стандардног румунског језика, овај варијетет карактерише релативна лингвистичка удаљеност од стандардног румунског, иако је дијалекатска основа ова два варијетета слична.
Присуство Влаха на територији Србије узроковано је превасходно колонизацијом и спонтаним миграцијама са простора северно од Дунава у области јужно од Дунава, у 18. и 19. веку. Науци су познате хипотезе о интеграцији и асимилицаији нових досељеника са претходним слојем романизованог становништва.
Попис становништва 2011. године региструје 35.330 Влаха у Србији и 43.095 говорника влашког. Према незваничним проценама, број говорника влашког у Србији је много већи, претпоставља се до 200.000 говорника. Власи насељавају више од 100 руралних насеља источне Србије, а заједно са Србима и неколико већих градова: Пожаревац, Мајданпек, Неготин, Зајечар, Бор.
Дуги низ година влашки је био ограничен на употребу у породичном окружењу. Током протеклих 20 година креирано је неколико система транскрипције овог варијетета и уложени су напори у језичко планирање и кодификацију. Национални савет влашке националне мањине Републике Србије усвојио је 2022. године резолуцију о утврђивању стандарда влашког језика.
Факултативни предмет Влашки говор са елементима националне културе предаје се у неколико основних школа у источној Србији од 2013. године.
* Унесков Атлас угрожених језика света и Каталог угрожених језика не региструју влашки као угрожени језик у Србији. Комисија под називом “Vanishing Languages and Cultural Heritage” (VLACH) Аустријске академије наука укључила је влашки румунски међу угрожене језичке варијетете у Србији.
Пројекат VLingS има за циљ да пружи поузданије податке о броју говорника влашког у Србији и степену виталности овог језичког варијетета.
© VLingS, Vulnerable Languages and Linguistic Varieties in Serbia
Website designed by Maja Vučković
